Šumska
Malika je sišla s ceste i preko zidića uskočila u šumu. Što se više približavala domu, priroda kao da je postajala sve manja i življa. Stari ju je suhi hrast zakačio, no sad nije imala vremena za njega. Dodirnula mu je jednako staru naboranu granu i obećala jutro. Uspela se uz travnatu kosinu i uvukla među smreke. Mirisalo je jednako kao i dana kad je otišla. Dvije su središnje bucmaste dame sad možda nešto više uzdizale svoje glave, ali to je moglo biti i iz razloga jer se ona vratila. Pogledala ih je prijekorno i bura im je okrenula nosove na drugu stranu. Frknule su njima, ali i zatresle sretno iglicama. Osjećale su se važno.
Kroz hrastovu šumicu koja je sad stajala pred njom, probijalo se svjetlo. Protrnula je i izula cipele. Vlati trave zavlačile su joj se među prste i škakljale ju. Spustila se niže, uprla rukama o koljena i zabrinutim glasom rekla: „Sada stvarno ne bi bilo vrijeme.“ Zagazila je na kameni puteljak i propela se na prste. Pred njom je stajala kuća obrasla zelenilom. Uz ulazna vrata, na klupici sjedila je mačka prednjih nogu podvrnutih poda se. Žmirknula je i protegnuvši se spustila prednje noge na kameno pojilo pored vrata. „Kasniš“, rekla je repom. „Znam“, odgovorila je propuhana djevojka bosih nogu. „Nosim darove. Ovo je tvoj“, rekla je izvukavši iz torbe tirkiznu dekicu. „Poput oblaka je“, rekla je stisnuvši ju i znakovito je odvagnuvla dlanom. „Bit će još zima, zavoljet ćeš ju“, dodala je i dotakla mačji brk. „Stara sam, nadam se da imaš pravo“, govorili su oni isti brci dok se motala oko Malikinih nogu. „Pođi javiti ostalima“, rekla je djevojka zatvarajući torbu, a mačka je nečujno nestala u šumi.
Malika je pogledala već pomalo promrznute dlanove i položila ih na dovratnik. Njezina se kestenjasta kosa lagano počela spuštati ispod ušiju, padati niz ramena i pokrivati leđa. Stari se kesten iza kuće nadvio nad krov i otpustio zadnji list sa svojih suhih grana. „Dugo ti je trebalo, putnice“, zazviždao je vjetar kroz njegove grane, a list joj se zapleo u kosu. Odjednom, bura je pojačala. Sad ju je i stara ladonja pozdravljala pomalo prijekorno, ruže su se njihale pospano u znak dobrodošlice, a vinova loza pucketala je svojim kvrgavim granama. Maslina je tihim dubokim glasom rekla: „Uđi, čekaju te.“ Jedini je istinski nezainteresiran bio lovor, danima je strahovao koji će od njegovih izdanaka naslijediti prijestolje u kutu vrta i sad mu se ljudska bića nimalo nisu činila važnima.
Htjela je zaviriti kroz prozor prije negoli uđe, ali bolje je bilo da to jednostavno obavi. Primila je kvaku koja je unatoč hladnoći bila topla poput majčina dlana i svom težinom oslonila se na vrata. Glomazna su se vrata posve nečujno otvorila i ona se našla okružena dobro poznatim mirisom, mirisom starog doma. Pustila je kvaku, stavila torbu u kut, a bura je zatvorila vrata za njom. „Otac se ljuti kad ulazim“, čula ju je kako se hihoće vani.
Ogledala se po praznom predsoblju u kojem, osim tri mucice u kutu, nije bilo ničeg novog. To ju je pomalo rastužilo, kuća kao da više nije rasla. Zidovi su i dalje bili jednako prljavobijeli. Spustila je pogled na svoje ruke i primijetila kako poprimaju istu boju. Bila je doma i dom je polako ulazio u nju. Objesila je kaput i ispustila cipele iz ruku. Nadala se kako će ta buka navesti nekoga da u znak dobrodošlice pohita u predsoblje, no to se nije dogodilo. Udahnula je i krenula prema mračnom hodniku, pogledala uz stepenice, nategnula svoju ionako dugačku majicu i snažno se povukla za kosu koju nije tamo očekivala. Bila bi vrisnula da nije bila toliko smetena. Kosa joj je sad sezala do kraja leđa i u sebi nosila zapletene brojne uspomene i sjećanja. Rukom ju je omotala i spustila niz lijevo rame. Mreža za emocije joj sad nije trebala raspršena svuda uokolo, znala je kako će se osjećaji i misli ionako pohvatati po njoj. Zakoračila je na prvu stepenicu, drugu, treću… najprije čvrsto i odlučno, a onda sve plahije i nesigurnije. Odjednom je shvatila kako joj nije samo kosa nekontrolirano izrasla, već je i ona bivala sve manja i manja. Na vrh je stepenica stala kao djevojčica. Pogledala je u svoja stopala i uzdahnula. Odlučila im je reći kako bi trebali skinuti tu čaroliju s kuće. Osjećala se glupo i nezadovoljno u ovom tijelu. U trenutku kad je dohvatila kvaku vratiju koja su vodila u prostor gdje će ih svih zateći, donja su se vrata otvorila i uz stepenice se uspeo ogromni crni pas, stao joj je na nogu i gurnu glavu u ruku. „Vratila si se. Volim te. Znao sam da ćeš doći danas. Zapravo, mačka je znala, a ja sam načuo, ali ipak… Hoćemo se igrati? Lopta je pred vratima. Brži sam nego ikad“, brzo su govorile njegove oči. „Pogledaj mi šape, narastao sam“, rekao je slikajući rosnim šapama smeđu dugu po njezinoj majici. „Mogu li noćas spavati u tvom krevetu?“, pitao je muvajući se oko nje. Maliki je srce raslo gledajući ga oduševljenog, pomazila ga je po njušci, poljubila kraj uha i rekla: „Naravno.“ Odnosilo se na sve. Dolje na dnu stepenica začuo se kratak lavež Starog. Stari je bio višestruko manji i svjetliji od Crnog i isto toliko stariji. „Dobro došla, mala! Čuvali smo ti dom. Dođi pozdraviti starog vuka šepavog.“ Brk mu je bio prorjeđen i sijed, a leđa zakrivljena poput potkove. Rado se odazvala pozivu i prihvatila šapu koju je Stari formalno pružio. Zamahnuo je repom, njegova je pseća sreća bila jača od pravila službe. „Kako noge?“, pitala je opipavši stare kukove. „Staro i knjapavo, kako su i zaslužile“, nasmijao se Stari sjetno. „Poslao sam Mačku po Malu, otišla je jučer u lov s onima podivljalima, doći će do jutra. Nije mi drago što se druži s tim bitangama. Mačja posla“, izložio je svoje i legao na prostirku u kut. „Ajde, uđi više, možda se ne čini tako, ali čekaju te“, rekao je uzdahnuvši i zarivši njušku pod rep. Njegove su ju mrenaste oči otpratile natrag na vrh stepenica, a onda pogledale njušku koja je uzdahnula i vratile se dremuckanju. U drugom je pokušaju gurnula vrata pred sobom i ušla u njoj nepoznato.
Za stolom su sjedile rasprostrte novine koje su je pozdravile. Nakon nekoliko sekundi šuškanja i preslagivanja iza njih je izvirilo lice s naočalama. Bio je to Otac.
„Mater mi naravno ništa nije rekla“, promumljao je i pružio ruku čvrsta stiska Maliki, a onda ju uhvatio za rame i usnama dodirnuo obraz. „Jesi dobro putovala? Mogli smo ti lampu upaliti, lakše bi se snašla.“ U to je iza kliznih vrata izvirila ruka, a potom i nasmijane oči Matere. Ona je znala da dolazi, ali se nije odveć zamarala načinom i vremenom dolaska. „Želiš jesti?“, pitala je zveckajući loncima i onda odaslavši kratki poljubac. „Cijeli dan puše pa sam malo bila do biljaka u stakleniku. Nisu sretne, Otac je krivo stvorio vrt“, dodala je šapatom i slijeganjem ramenima.
„Nisam gladna“, smanjenog je entuzijazma rekla Malika i gurnula ruke u džepove. „Ovoga, mislila sam da skinemo čaroliju s kuće. Osjećam se blesavo ovakva. Mislim, mogli bi sad polako…“
zia 